Радослав Павловић, велики војвода русага босанског, син славнога кнеза Павла, био је моћна личност у Босни у првој половини XV виjeка. Немирни сусjед Дубровника и Косача, иако поданик босанског краља, угарски и турски вазал, владао је суверено на територији коjом jе господарила династиjа Павловић.
Био je „Први и најглавнији господин и војвода у свој Босни”, како су говорили Дубровчани. Његов савременик и жестоки супарник био је Сандаљ Хранић, а њихови односи чешће су бивали лоши него добри. Послије 1435. године када Стефан Косача добиja земљу стрица Сандаља Хранића и постаје кључна личност историје Босне, све до краја 1441. године, када је умро Радослав Павловић, траје период од шест година истовремене територијалне и политичке самосталности ова два великаша.
Послије убиства оца кнеза Павла Раденовића 1415. заједно са братом Петром Павловићем и уз помоћ Османлија напада војводу Сандаља Хранића којег су окривљивали за очеву смрт.
Долазак на власт и успон
Радослав Павловић преузима вођство међу Павловићима 1420. након смрти свога брата Петра.
Смиривање односа Павловића и Косача резултирало је брачном везом. Војвода Радослав оженио се Теодором, кћерком кнеза Вукца Хранића Косаче и сестром касније познатог војводе Стјепана Вукчић Косачe. У браку су имали три сина: Иваниша, Петра и Николу.
Од 1420. године он се редовно помиње и као „господин” и као „војвода”.
Из периода његове владавине (1420-1441) сачувано је више ћирилских исправа из којих се види, да га Дубровчани од самог почетка сматрају за самосталног владара, односно „господина”. Они му се већ 1421. године обраћају као „славному и велможному господину Радосаву Павловићу милостију божиом великому војводи босанскому”. Из наведеног цитата јасно се види да је његова титулатура у то доба изједначена с титулатуром Сандаља Хранића и, што је битно, да је у титулатуру уведен израз „милошћу божијом”. Дубровчанима је познато да је војвода Радослав и „земљи господин”, односно „земаљски господин”, чиме недвосмислено истичу да је владао одређеном територијом. Као самостални владар војвода Радослав на неколико места наглашава, да је захваљујући милости господњој „удостојен и постављен за господина свему стежанију својих прародитеља” и да је у „пуном господству”. Сакрални карактер његове власти недвосмислено је истакнут, па понекад још каже да „по милости божијој и пуном влашћу господари и ужива”, као и да уз помоћ Свете Тројице држи земљу и владање које му је Бог дао”. Према томе, милост Господња је исходиште свега чиме као владар располаже. Позивање на „милост Господњу” и сличне изразе уз помоћ којих се истиче сакрални карактер врховне власти, не служи као доказ да су војвода Радослав и његови наследници били правоверни хришћани, јер су сакрални карактер врховне власти истицали сви православни и католички владари у хришћанској Европи, а такође и поштоваоци „цркве босанске”. Суверенитет носилаца владарског достојанства „господин” је неоспоран, али су сви Павловићи уважавали институцију босанског државног сабора и краљевства, јер су то била исходишта легалитета њихових права. Признавали су да је достојанство босанског краља више и „старије” од њиховог, али су и ратовали против краља. Павловићи су истовремено признавали за „старијег” и угарског краља, а посебно турског султана. У овако сложеним околностима и вишеструком вазалству, државност коју су градили није могла бити независна, већ само „аутономна”, што је спутавало њен развој. Маневришући између моћнијих од себе да би се одржали, Павловићи су деценијама успевали да сачувају унутрашњи суверенитет на територији којом су господарили, па се поставља питање шта је представљало најчвршћи ослонац њихове власти. (Гордана Томовић, Зборник радова са научног скупа Земља Павловића, одржаног у Рогатици 27 – 29. јуна 2002. године)
О Радославу сазнајемо и из чувеног путописа Бенедикта Курипешића, најстаријег сачуваног путописа у Босни из прве половине 16. вијека. Курипешић описује натпис на стећкy Радослава и говори о томе како у народу живи усмено предање које представља сјећање на славну владавину овог великаша.
Иако је наука скептична према Курипешићевој тврдњи о постојању споменика с текстом који је он „у целости” навeo, он је занимљив као облик тада живе усмене традиције о војводи Радославу Павловићу и његовом верном слуги, понајвише по снажном патриотском и антитурском расположењу. По Курипешићу, текстови су били исписани „у српском језику и писму” у форми свечаних говора покојника, карактеристичној за традицију стећака. Мртви војвода се прво представља пролазнику као „кнез и господар ове земље”, који „лежи на својој земљи”, на којој га турски цар није могао победити „ни јунаштвом, ни даром, ни ратом, ни силом”. У другом делу текста војвода се представља као непоколебљиви хришћанин: прво каже да му никад ни на памет није падало да се од своје вере одметне, а потом изриче захвалност Богу „што своју земљу оставља у вјери хришћанској”, мада је умро 1441, тј. знатно пре пада земље под Турке. Натпис на мањем камену срочен је као узвишен говор „вјерног слуге” оданог господару због његових патриотских подвига: „Тога си ти вриједан, славни и јуначки витеже, јер мач твој оборио је покојег Турчина за вјеру кршћанску”. Курипешић затим каже да се о јунаштву и оданости „вјерног слуге” много пева у народу, што на одређен начин потврђују и епске формуле („војводо Павловићу, господару мој”, „славни и јуначки кнеже” и „за вјеру кршћанску”) уочљиве у његовом запису. Према томе, усмена традиција о Радославу Павловићу била је у Курипепићево време веома жива и њу је, очигледно, више наметала оновремена збиља него његов историјски лик. Треба, наиме, имати у виду да је Курипешић пролазио кроз Земљу Павловића у време великих искушења по хришћански свет, када је, како је само петнаест година раније писао презвитер Вук у Сарајеву, „било велико умањеније хришћана а велико умноженије исмаилћана”. На истој земљи Павловића лежао је и надгробни споменик Махмута Бранковића, погинулог у борби с деспотом Вуком Гргуревићем, епским Змај-Огњеним Вуком, занимљив по мешавини традиционалног ћирилског писма и нишанске надгробне форме, али он није побуђивао путопишчеву пажњу. Његово дивљење усмерено је, како сам каже, оним хришћанима који су „у неисказано тешкој невољи и тешком насиљу остали постојани у вери кршћанској”. Слично је и Фламанац Дуплиције Шепер у близини Фоче 1533. наводио случајеве појединаца који су у потурченим породицама једини остајали у старој вери одлучни да умру као хришћани. (Бранко Летић, Зборник радова са научног скупа Земља Павловића, одржаног у Рогатици 27 – 29. јуна 2002. године)
Конавски рат
Војвода Радослав Павловић је изазвао и отпочео сукоб против Дубровчана. Иако је продао свој дио жупе Конавли Дубровчанима крајем 1426. године, добио за то новац, трибут и друге привилегије, војвода Радослав Павловић је тражио да му се његов посјед врати назад. Изговор за војне операције налазио је у неоправданим захтјевима и оптужбама, на које му Дубровчани нису могли позитивно одговорити. Зато је он напао на Дубровчане.
У току Конавског рата није било превише војних дејстава. На први напад војводе Радослава Дубровчани су извршили опсежне припреме ангажујући све своје снаге, али и снаге приватника, плаћеника, нарочито из Италије и Албаније, који су за новац пристајали на војну службу. Дубровчани су имали среће у продору до Требиња. Међутим, нису ни стигли да уживају у побједи, а услиједио је жесток напад снага Радослава Павловића и до тешког пораза Дубровчана.
Политички рат се у потпуности искомпликовао и отишао у крајности које нису имале видљив завршетак. Дубровчани су се жалили босанском краљу, своме сениору Жигмунду Луксембуршком и припремали политичко рјешење рата стварањем коалиције против Радослава Павловића. Дубровчани, неутрални војвода Сандаљ Хранић Косача и босански краљ Твртко Други Твртковић радили су на стварању лиге против војводе Радослава Павловића. Циљ лиге био је да се неутралише војвода Радослав и да се његови посједи подијеле међу члановима лиге.
Мудром политиком и срећним околностима по њега, Радослав је успио да осујети Дубровчане у намјери да га униште и опстао је. Сви ти преговори, у којима су учешће узели и представници угарског краља, резултирали су ипак у корист војводе Радослава Павловића. Лига стварана за његово уништење сада није могла дjеловати због ширих међународних околности. Договорен је мировни споразум који је ратифициран 1432. године. Војвода Радослав Павловић се извукао иако је био узрок свему. Истина, није могао добити оно што је хтио изазивањем рата, а за све вријеме рата није могао ни уживати свој уобичајени Конавоски доходак.
Сукоб са херцегом Стјепаном Вукчићем Косачом и пад моћи Павловића
Од пролећа 1435. године започели су жестоки сукоби између Радосава Павловића и Стефана Косаче, у које су обојица увлачили све чешће и трајније Турке, а Дубровчани безуспeшно покушавали да посредују око склапања примирја. Рат је настављен и следећих година. У пролеће 1438. године Стефан Вукчић је опустошио и заузео Требиње, а Турци су напали сeверни дио Радосављеве земље и отели неке крајеве. Исцрпљен материјално ратовањем и губитком територије на југу и сeверу, Радосав је био принуђен августа исте године да позајми новац од Дубровчана. Може се оснoвано претпоставити да је управо у то време изгубио контролу над Оловом и остао без значајних прихода од рудника и убирања царине. Иако је следеће године склопљен мир, неуспeшни рат против Косаче био је судбоносан за Радосава Павловића. Како је закључио Алекса Ивић: „Углед војводин је необично потамнео услед тог рата. Неуспесима ратним скрхана му је моћ у толикој мери, да фамилија Павловића престаје од сада бити засебит политички фактор. Кроз неколико деценија заузимала је она такорећи владарски положај, али се после рата полагано враћа у властеоски сталеж…
По освајању Босне 1463. године, Турци су одмах спровели порески цензус кроз који се огледала политичка подела земље на велике самосталне области појединих обласних господара. Међу њима земља херцега Стефана Вукчића Косаче, вилајет Херцег сачувала је име – Херцеговина, до данашњих дана, док је земља Павловића остала потпуно заборављена у историјско-географском пејзажу Босне. (Гордана Томовић, Зборник радова са научног скупа Земља Павловића, одржаног у Рогатици 27 – 29. јуна 2002. године)
Радослав Павловић био је један од најмоћнијих Павловића и један од најмоћнијих великаша Босне, који је на својој територији владао скоро потпуно суверено. Историографија га описује као мудрог, превртљивог, некад чак охолог великаша, а народно памћење као моћног владара заштитника. Можда би најбољи закључак био да је велики војвода Радослав био и једно и друго.
Текст: УГ ПАВЛОВАЦ, Удружење грађана за заштиту културно-историјског и природног насљеђа
