Vladika Fotije kritikovao namjeru iskopavanja litijuma u Srbiji

Njegovo Visokopreosveštenstvo mitropolit zvorničko-tuzlanski Fotije služio je u u nedelju svetu liturgiju u hramu Svetog Velikomučenika Prokopija u Dvorovima.

Mitropolit Fotije se po završetku svete liturgije obratio vjernicima prigodnom besjedom. Prenosimo doo koji se odnosi na planove za otvaranje novih rudnika u dolini Jadra i slivu Drine:

„Da mi Srbi nekako krenemo putem dobrim, putem kako su išli naši Sveti preci, kako je govorio naš sveti Patrijarh Pavle. Živimo u jednom teškom vremenu kad smo na ispitu po svakom pitanju – vere, etike, morala, istorije, odnosa prema prošlosti, odnosa prema veri, odnosa prema drugim ljudima, drugim religijama, sve se to danas preispituje.

Ne dao Bog da se prekopa Srbija uzduž i popreko

Mi se molimo Bogu da ovi ljudi koji sada odlučuju, ne dao Bog – moraću reći to iako može pogrešno da se razume, jednu možda tešku reč – ne dao Bog da se prekopa Srbija uzduž i popreko. Tražeći ne znam šta u zemlji, neku rudu ili minerale ili šta drugo. A cena će biti da Srbija bude prekopana. Uzduž i popreko.

I onda po logici stvari, po zakonu spojenih sudova, to će se preneti i na naš prostor nažalost, ovde prvo u Majevicu i Semberiju, a posle toga će ići i prema Ozrenu, kako se to govori. Dobro znate o čemu govorim.

Ja mislim da su ljudi iz Crkve, mnogi, rekli da treba da čuvamo našu zemlju, naše livade, naša polja, naše reke koje je Bog dao nama, lepote naše, ekologiju našu. To je ono čime smo mi prepoznatljivi u svetu.

Srbija je prepuna divnih banja, lečilišta. I mi ovde imamo banju takođe u Dvorovima. Daj Bože da se nekako još više obnovi. Ja sam bio, imamo banju Vrućicu, našu divnu. Dolaze mnogi ljudi iz Hrvatske, iz Slovenije, Mađari, leče se tu. Po tome je Srbija i Republika Srpska poznata. Dakle, po čistoti vazduha, upravo po toj nepatvorenoj prirodi. Ako to sad narušimo, ako to srušimo i ako to bude pustinja, kao što ostaje posle tih koji kopaju — ostaju crvene reke, Sahara ostaje, pustinja ostaje.

Evo ja sam juče čuo od jednoga episkopa čak da kaže – ima 12 primera u Evropi gde su radili, firma ta i ta, u svetu, u Kanadi, u Americi, u drugim mestima. Svugde iza njih je ostala pustinja. Pustinja svugde. To može da se slika. Imaju fotografije, imaju čitave studije o tome. Prema tome, na osnovu čega mi imamo razlog da mislimo da kod nas neće biti tako? Ko to može da tvrdi? Ako ostane pustinja, šta ćemo onda? Šta će ti ljudi koji su navikli da žive vekovima, godinama tamo u tim brdima? I dobro je da to sve čuvaju za nas. Ne dao Bog da bude.

Ako je cena te ekonomije, zarade, potpuno uništenje našeg naroda i naše zemlje, šta će nam onda to

U svakom slučaju da se molimo Bogu. Uzdamo se u ove ljude koji su izabrani od naroda, koji su u Skupštini Republike Srpske, koji su načelnici, gradonačelnici gradova, da će oni imati snage da nađu prava rešenja i da naš narod i naše prostore sačuvamo od te pošasti.

Ne može biti svaka ekonomija dobra. Ne može biti. Ako je cena te ekonomije, zarade, potpuno uništenje našeg naroda i naše zemlje, lepote njene, šta će nam onda to. Šta će nam to.

Ja sam bio dole u Dalmaciji dugo. I tamo je jedan austrijski biznismen kupio neku firmu „Knauf“ za proizvodnju gipsa, gipsanih ploča. I kupio za jednu marku, nemačku. I pošto se tamo eksploatiše taj gips, kad se završi eksploatacija gipsa, onda se mora to sve potopiti, to polje. Da se ne diže onaj prah gore, i zagađuje, opasan je za ljude da dišu. Tamo iza toga „Knaufa“ ostaju jezera, isto tako neka vrsta pustinje. A to je mesto, to je Dalmatinsko Kosovo. Tu su živeli samo Srbi. Dakle, Srbi na Dalmatinskom Kosovu su potopljeni. Potopljeni! A pre se taj nesretni gips eksploatisao i navodno mora da bude potopljeno.

Ko može garantovati da Drina ne postane crvena reka? Reka smrti. A onda kad bude, onda je kasno. Ne dao Bog da tako bude.

Plašimo se da ne bude slično na drugim mestima. Ovi ovde na Jadru što rade, to je odmah uz Drinu. Ko može garantovati da Drina ne postane crvena reka? Reka smrti. Ko? A onda kad bude, onda je kasno. Ne dao Bog da tako bude. Nadamo se u razum, nadamo se da će ljudi struke reći svoje i da ne može biti politika i ekonomija dominantnija od života. Od naše vere. Dakle, Bog bi želio da mi ostanemo i da živimo kako smo vekovima živeli. Nema pravo niko to da nam ugrožava. Nema tih para zbog kojih bi mi trebali na to da pristanemo.