Nakon neuspjelih pregovora između Rusije i Turske, došlo je do novih sukoba na relaciji ove dvije sile. Naravno, kao tradicionalni ruski saveznici, još od 1806. godine, Srbi su bili nezaobilazan faktor u ovim sukobima. Rusija nije zaboravila svoje saveznike te je poslala Srbima kao prvu pomoć 1000 pušaka i 30 000 metaka. Do veće bitke te 1809. godine, došlo je nadomak Niša, na Čegru.
Bitka je počeo u jutarnjim časovima 19. maja 1809. (31. maja po novom kalendaru). Turci su jurišali četiri puta, ali su ih Sinđelićevi uskoci odbili. Naposletku, preko onih koji su izginuli i ispunili rovove oko šanca, Turci su na juriš ušli u šanac. Sada je tek nastao pravi okršaj. Borba puškama, pretvorila se borbom kundacima, noževima, hvatanje za gušu i za kosu. Turcima su stalno dolazile nove snage, a Sinđelić je ostao sam. Vojnici iz drugih šančeva su htijeli da priskoče u pomoć Vojvodi Sinđeliću, ali Miloje Petrović nije dozvolio i rekao da svi ostanu na svojim mijestima. Kad je Stevan Sinđelić vidio da ne može Turke istjerati iz šanca, da je mnogo Srba izginulo, a da ne bi pao živ Turcima u ruke (rekao je svom seizu da ode i kaže pravu istinu o tome šta je bilo u bici) opalio je iz svoje kubure u punu burad baruta i tako je završio boj. Posle ovoga, na Čegru je ležalo oko 16.000 Turaka i 4.000 Srba.
Svojim junaštvom istakao se resavski vojvoda Stevan Sinđelić. Ne mogavši da pobedi brojno jače turske snage koje su prodrle u šanac, Sinđelić je pucao iz kubure u podzemni magacin baruta. U strašnoj eksploziji nastradali su svi srpski vojnici i mnogo Turaka. Da bi zastrašio Srbe, turski zapovjednik grada Huršid paša je u znak osvete odrao 952 glave, napunio ih slamom (sve su naši kozari, Srbi drali i punili slamom i u znak pobjede i da bi se umilio Sultanu poslao u Istambul. Sultan zgrožen svirepošću, naredio je da se odmah vrate lobanje) i opomene naredio da se od lobanja palih srpskih ustanika sagradi Ćele-kula na ulazu u Niš.
U Ćele-kulu su uzidane 952 lobanje i danas stoji kao simbol borbe Srba za nezavisnost.
