-Koji je povod? – pitaju konobari.
Silazi do mosta. Okreće leđa zgradi Centralnog komiteta, preskače ogradu i strmoglavljuje se na beton. Sutradan štur izvještaj u novinama. Nervno rastrojstvo… Nigde pitanja zašto… Zašto je Branko Ćopić bio prvi književnik koga je posle rata javno napao sin naroda i narodnosti, najautoritativniji čovjek zemlje, Josip Broz Tito, proglašavajući za laž njegovu naivnu istinu? Nigdje pitanja zašto je Ćopić bio jedini pisac s posebnim dosijeom u Gradskom komitetu Saveza komunista Beograda kao i u Udbi, koji je zatvoren tek početkom sedamdesetih godina prošlog vijeka, pišu Večernje novosti.
Ovo samoubistvo nadnosi se, i danas, kao neka mračna sjenka, nad njegovim bogatim djelom. Odnio je u smrt mnoga pitanja. I svoja, i naša.
Sudanije Branka Ćopića, kako je Ratko Peković nazvao knjigu o njemu, počelo je odmah na početku. Jugoslavija se oporavljala od krvavog rata i prvih posledica razorne rezolucije Informbiroa i raskinutog zagrljaja s Moskvom. Zemlja se lagano oporavljala, ali su sa oporavkom lagano rasle i mnogobrojne privilegije onih koji su zaseli da vladaju u ime naroda.
Te daleke 1950. godine bilo je sparno ljeto, kako inače i danas zna da bude u Beogradu. Duško Kostić, glavni i odgovorni urednik „Književnih novina“, zaključio je avgustovski broj i krenuo ka rodnom Ivangradu, ne pomišljajući o tome da će najnoviji satirični zapis Branka Ćopića „Jeretička priča“ uzdrmati sam vrh nove države. Na autobuskoj stanici dočekali su ga drugovi iz Komiteta i saopštili mu da se prvim autobusom vrati za Beograd i da sutra uveče u sedam sati bude u redakciji. I ništa više. Uspio je nekako da stigne na vrijeme.
Kad tamo, Ćopić. Sproveli ga do redakcije. Ni on ne zna ko ih je i zbog čega okupio.
Oko devet, ušla su dva druga u kožnim mantilima i strpala ih u crveni „bjuik“ sa zamračenim staklima. Kakve li simbolike, njihova, komunistička, crvena boja i automobil simbol kapitalizma! Goli otok, prošlo im je kroz glavu. Neko ih je ocinkario ako su negdje nesmotreno neku lijepu o Staljinu rekli.
AlI, umesto u Udbi, našli su se pred Đilasom.
-A ti onako, Ćopiću! Tvoja satira i „Jeretička priča“! Hrana za malograđane, povlađuješ sitnoj buržoaziji i čaršiji… A i tvoja literatura, sve sami seljaci, Jovandeke i ostala seljačka bratija, a gde ti je Partija, nje kod tebe nema… – Đido kritikuje, upozorava, čini to meko, nenapadno, ne strogo i narogušeno, kao više drugarski.
-Saznao si da Partija priprema akciju protiv privilegija, pa si, da ispadneš hrabar, prvi opalio. Kao onaj borac u ratu koji, ne čekajući komandu, ispaljuje prvi i tako otkriva položaj… – i sve u tom tonu.
Branko se pogurio, klima glavom i onako skrušeno cjedi kroz usta:
-Joj, što pametno govoriš druže Đido. Kako si sve to dobro uočio. A ova moja glupa bosanska glava ne umije da sve to razluči… Kako ti to dobro vidiš… – povija se i dovija Branko.
-Sad smatraj da je sa ovim sve svršeno – reče Đilas Ćopiću.
Izašli su ošamućeni. U hodniku Duško prošapta:
-Jeftino smo prošli!
Mnogo godina docnije, u Herceg Novom, posle svih Đilasovih stradanija i zatvora, negdje posle Brionskog plenuma, srešće se prvi put od te avgustovske epizode, bivši ideolog partije i bivši glavni urednik „Književnih novina“.
-Niko me u životu nije zajebavao kao Branko one noći kod mene u kabinetu povodom „Jeretičke priče“ – biće prve riječi koje je Đido izgovorio Kostiću dok su pružali ruku jedan drugom.
Ipak se na tome nije sve završilo, kako je Đilas obećao.
Najprje će on i Moša Pijade posvetiti dvije pune strane „Borbe“ u odbranu od „pošasti“ zvane Branko Ćopić. Zamislite, on se usudio da napiše priču kako jedan ministar i njegov pomoćnik ljetuju u luksuznoj vili u Dubrovniku sa porodicama i pride svastikama i još kojekavim osobljem, a usput spominje i generala i nekog udarnika. Ali ni to im nije bilo dosta. Toj osudi pridružiće se i važan funkcioner tog vremena Dušan Popović, ali i poznati pisci i kritičari – Skender Kulenović, Mihailo Lalić, Velibor Gligorić, Oto Bihalji-Merin i Milorad Panić Surep.
Ali ni to nije bilo dosta. Na Kongresu AFŽ-a u Zagrebu oglašava se niko drugi do najveći sin naših naroda i narodnosti, sam Josip Broz. Nimalo nevino, nimalo naivno.
Tito je u Ćopićevoj „Jeretičkoj priči“ vidio aluziju „na naše najviše rukovodstvo“. Jasno je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali i da pisac neće biti uhapšen.
Ironijom sudbine, u prvim redovima sjedila je stara Ličanka Soja, Sofija, Brankova majka. Legenda kaže da je hrabra starica prišla maršalu i rekla mu da njen Branko nije izdajnik. O tome u partijskim arhivskim dokumentima, naravno, nema ni riječi.
Veselog Krajišnika sve to je odviše zabolelo i dozlaboga uplašilo. Stalno je ponavljao rečenicu: Što baš teškom artiljerijom na vrapca!
Ali Branko ne bi bio Branko kad i ovakve situacije ne bi pretvarao u šeretluk. Tekst Titovog govora iz Zagreba, u kome on kaže da neće biti hapšen, isekao je iz novina i zalepio na vrata stana. Kanda, da podseti zaboravne drugove, naročito one u kožnim mantilima, šta je rekao njihov vođa i učitelj, ako dođu da ga uhapse.
Uslijedili su dopisi komitetima o Brankovoj nepoćudnosti… U njegovoj Bosni, ali i ne samo u Bosni, počeli su da ga izbacuju iz školske lektire. Oko njega se lagano širio prazan prostor. Počeli su da ga izbegavaju i najbolji drugovi. Za svaki slučaj. Ali neki drugi ljudi počeli su da se vrzmaju oko njega. A njegov dosije je bio sve deblji. I partijski, u Gradskom komitetu, i policijski, u Udbi.
Punili su ga dvadeset godina.
U jednom od izveštaja o kretanju Branka Ćopića piše: „Onoga dana kada je u ‘Borbi’ izašlo saopštenje CK SKJ povodom Đilasovih članaka, Ćopić je uveče u Klubu književnika pitao svakoga ko je ušao je li za Đilasa ili ne. Neposredno posle Plenuma, međutim, pred izvesnim licima je nedvosmisleno, ali i prilično jasno, rekao: – Gadna je ova beogradska klizavica. Onomad se umalo ne đidnu.“
Ovim je htio da kaže kako mu je malo trebalo da prije Plenuma „sklizne“ po Đilasovoj liniji, ali se, eto, na vreme povukao… Ćopić je tih dana, ukoliko bi ga neko pitao je li za Đilasa ili ne, obično odgovarao: „Ja sam za Đidu… ali Veselinovićevog.“
U drugom, sa jednog predavanja novembra 1954, takođe piše: „… Naveo je primer kako je u toku rata na oslobođenoj teritoriji prikazivan skeč ‘Jazavac pred sudom’. Kad je počelo predstavljanje, predsednik odbora – seljak, popeo se na binu i svojim prisustvom tamo ometao je izvođenje programa. Na primedbu glumaca da siđe u masu nije htio, jer je on vlast i treba da se osjeti ko je on. Tendencija mu je bila sa ovim primjerom da pokaže rđave korijene pri formiranju Narodne vlasti…“
A Branko, umoran od svojih satira na račun sitnih buržuja, religije, popova, crkvenjaka, hodža, nije htio da zatvori oči pred socijalnim i političkim pojavama u novoj, njegovoj komunističkoj i pravednoj Jugoslaviji. U pismu, naslovljenom Veljku, najverovatnije Vlahoviću, drhtavom rukom ispisuje: „Nije me majka Ličanka rodila da puzim i previjam se i više volim da me čak i anarhistom nazovu, i drskim i bezobraznim čovjekom, nego li književnikom bez kičme, bez dostojanstva i savjesti.“
I tih dana u Klubu književnika sjedio je jedne noći sam samcit. Niko da ga pozdravi, a kamoli da sjedne. Kad u neko doba nailazi Andrić i pravo za njegov sto. Priča nešto o Geteu i ljušti jabuku. Branko ga gleda u čudu i misli da on ne zna šta se sa njim dešava i da je zbog toga sjeo. Kad u jednom trenutku budući nobelovac procjedi:
-Jebo ti take šale, piši romane, njih ionako niko ne čita – reče Andrić.
Niko prije, a kažu, niko ni posle nije čuo Andrića da psuje.
I počeo je Ćopić da piše romane. Ali avaj, kada je objavio „Gluvi barut“, prošao je kroz isti partijski „topli zec“ kao u vrijeme „Jeretičke priče“ i, konačno, 1960. je izbačen iz Partije.
Živjeće tako Branko dvostruki život između pošalice i dosetke i depresije, između slave najčitanijeg, najtiražnijeg i najprevođenijeg književnika i pritiska državne aparature da slomi u njemu trajne ljudske vrijednosti. Tamo sedamdesetih godina prošlog vijeka, u predgovoru „Bašti sljezove boje“, uputiće nam opomenu, koju tad nismo razumjeli. Piscu su se ukazali crni jahači, konjanici apokalipse, aveti razaranja i požara, neman koja se sprema da sve satre – ognjišta i krovove, detinjstva i ceste, sela i čitave gradove. Kasno će nam poruka postati jasna – kada je počeo razorni rat i krvoproliće.
Svedočenje Momčila Srećkovića iz Obrenovca
Branko me je oko dva po podne pozvao telefonom da hitno dođem, jer ima nešto važno da mi priča. Odmah sam krenuo za Beograd, a kad sam stigao, on već nije bio kod kuće. Cica mi je rekla da je u depresiji i da sedi u parku.
Našao sam ga na klupi, nije okretao glavu, samo mi je rekao: „Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj ‘dućan’, a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu.“
Onda je predložio da prošetamo. Koračali smo od Terazija ka hotelu „Moskva“, pa je htio da sjedimo u bašti i popijemo po „koktu“. Branko je mnogo i brzo pričao, od toga da su mu najdraži „Doživljaji mačka Toše“ i da je proza njegov domen, rudnik, do toga da nikada ni na koji način ne treba da se bavim politikom. Na njegovo insistiranje krenuli smo ka Zelenom vjencu, iako je već bilo sedam uveče. Nije prestajao da priča – govorio je da su njegove bajke ukradene, nedosanjane, da su na naivne slike ljudi koje je imao pali studen i magla, a da su sve priče koje je napisao u spomen narodu koji umje da pljucka smrti u brk…
Po Srećkovićevom svjedočenju, tako su stigli i do savskog mosta – Branko je želio da mu pokaže kamenu klupu na kojoj je proveo prvu noć u Beogradu, i kako je bio nagnut, naočari su mu pale dole…
-Otrčao sam stepenicama da ih nađem, a kad sam se vratio gore, Branka više nije bilo. Okretao sam se u mraku okolo, kad sam ga konačno primjetio, on je već prešao polovinu mosta ka Novom Beogradu. Počeo sam da trčim i da ga dozivam, ali od zvona sa Saborne crkve koja su u tom trenutku zvonila nije mogao da me čuje. Ono što je za mene ostalo najstrašnije je to što sam stigao desetak koraka iza Branka kada sam vidio kako se naginje ka metalnoj ogradi i nestaje. Bio sam u šoku, odjurio sam dole skoro bez svjesti, Branko je ležao u lokvi krvi, a oči su mu bile širom otvorene.
Izvor: Novosti/Ivan Miladinović
