Osvrćući se na „pandemijske dane“, Biković je za “RTS” rekao da mu je prethodni period jako prijao i da mu „ništa ne fali, kad ne radi ništa“.
„Ranije sam imao strah kao da nešto propuštam, a sada sam nekako shvatio mogu na trenutke da ne radim ništa, da odmaram i da ne dozvolim da mi ambicija i medijski potpomognuta histerija uništi život“, objasnio je glumac.
Prema njegovim riječima, biće sve isto, samo što ćemo se potruditi da nadoknadimo sve što smo propustili, iako ništa nismo propustili.
Zapravo, kako kaže, život nije stao, „nego smo imali vremena da ga zaista malo živimo, da upoznamo svoje ukućane“.
O seriji Južni vetar, koja je premašila sve moguće rekorde gledanosti, Biković kaže da je želja bila da se napravi serija po evropskim i svjetskim kriterijumima i da se osvoji pažnja gledalaca koji su danas pretrpani raznim sadržajima.
„Vrlo sam zahvalan što kao glumac mogu da radim nešto drugačije od onoga što sam do sada imao priliku. Pre svega, tu sam zahvalan Milošu Avramoviću koji je imao oko da to vidi. Ali ako ste primetili, u Južnom vetru ima više glumaca koji su iznenadili. To i jeste jedan od zaštitnih znakova serije da glumci imaju priliku da pokažu nešto što do sada nisu“, naveo je Biković.
Smatra i da je to jedna od stvari koja je privukla gledaoce, posebno ta činjenica da te već poznate glumce vide u potpuno drugom ruhu.
Na pitanje da li postoji veza između lika Petra Maraša, kojeg glumi u Južnom vetru, i Ljube Sretenovića, kojeg tumači u predstavi Kad su cvetale tikve, u smislu da kroz oba lika može da se vidi vrijeme i stanje u društvu, poznati glumac smatra da se mogu izvući neke paralele.
„Dragoslav Mihailović je napisao jedan maestralan roman i dramu upravo o tom procesu dekadencije i propadanja čoveka u sistemu komunističke Jugoslavije 50-ih godina i Dušanovca tada, jer mi u njemu vidimo razna zla, a tek se na kraju čuje ta reč, odnosno hrišćanska vrednost oproštaja“, ističe Biković.
Sistem vrijednosti je zračak svjetla na kraju tunela
Slična poruka, prema njegovim riječima, postoji i u Južnom vetru, a to je da čovjek ne može da postane bolji ako u sistemu nema tog zračka svjetlosti, odnosno sistema vrijednosti koji mu dozvoljava da može da sam sebe nadiđe.
„Možda je tada bilo totalitarnije, da je teror bio u rukama određene grupe ljudi koja je vladala svime, a sada je možda taj teror postao više ‘demokratski’“, dodaje glumac.
Ipak, on napominje da Južni vetar nije slika našeg društva i da cilj serije nije bio da predstavi društvo, već je to određeni žanr, koji prikazuje određeni sloj društva – podzemlje, nasilje, narko-trafiking, ubistva, korumpirane policajce i sve ono što pripada tom žanru.
O liku Petra Maraša i budućnosti serije Biković kaže je veoma zanimljivo kada u „takvom svijetu imate jednog čovjeka koji ima potencijal da bude dobar, kada u njemu postoji nešto dobro što nikako da se ugasi, pitanje njegove odluke kada će konačno da ga proguta tama je veoma uzbudljivo“.
Biković ne smatra da će Južni vetar uticati na današnju djecu kao što je to uradio kultni film iz 90-ih Vidimo se u čitulji, jer je to prije svega bio dokumentarni film, koji bi, kako kaže, mogao da bude slika tadašnje stvarnosti.
„Ako želite da vidite sliku stvarnosti, onda gledate dokumentarne filmove, a Južni vetar pre može da žanrovski da se uporedi sa Ranama ili Kumom. Klinci reaguju na različite načine, ali uglavnom normalni, zdravi ljudi to gledaju kao film i kao zabavu. Oni mogu da nose majicu Petra Maraša ili da se šišaju kao on, ali neće da ubijaju ljude“, objašnjava Biković.
Ističe da poruku serije još ne bi trebalo izvlačiti, jer ona nije gotova.
„Kada tražim poruku nekog umetničkog dela, gledam gde su autori stavili akcenat na lepotu. Gde su usporili vreme. Gde je lepota. Gde je nežnost. Tako tražim poruku. Ako je lepota u odnosima, kao što je slučaj u Južnom vetru, onda tu vidim šta u stvari autore pokreće i gde autori vide lepotu“, navodi poznati glumac.
Put do ruskog mejnstrima
Poziv da dođe u Rusiju stigao je od njegovog omiljenog reditelja – Nikite Mihalkova, koji je za njega u tom trenutku bio nešto van njegovog svakodnevnog svijeta i nije mogao da zamisli mogućnost da će raditi sa jednim oskarovcem.
„Taj poziv i saradnja sa njim je bio neki otisak vanzemaljskog, nekog božjeg prsta i proviđenja koje me je pomerilo u tu stranu. Nisam ni sumnjao u svoju ulogu na ruskom prostoru. To sve je posle pet, šest godina rezultiralo filmom Sluga koji je najgledaniji film u ruskoj istoriji“, kaže Biković.
Prema njegovim riječima, Rusija i Srbija slične su po svojoj istoriji i nasleđu, ali i sudbini – obje zemlje predstavljaju nastavak vizantijske pravoslavne kulture sa jakim manjinskim faktorima, koje su dosta propatile u Drugom svjetskom ratu, imale sličan komunistički posleratni period, a onda 90-ih prošle kroz krize i ratove.
Iako je kao i on, Emir Kusturica takođe stekao veliku popularnost u Rusiji, njih dvojica nisu do sada sarađivali.
„Sreli smo se na Mokroj Gori. Nisam do sada radio sa njim, ali bi mi bila izuzetna čast jer smatram da je on jedan od najvećih reditelja današnjice i šteta što nema film svake godine“, kaže Biković.
Uprkos tome što je u Rusiji mogao da gradi svoju filmsku karijeru, on se ipak odlučio za jedan drugačiji put.
„Smatram da promena vašoj zemlji ne dolazi spolja, ne možete da čekate vam neko dođe i donese je, već se ona stvara. Zato sam želeo da to neko svoje zrno promene i dam svoj doprinos filmu i kulturi“, ističe srpski glumac.
Srbija je društvo koje još traži svoje mjesto
Prema njegovim riječima, Srbija je kao društvo rekonvalescent, neko ko se još oporavlja od recesije, krize i ratova: „Imali smo i istorijska lutanja u poslednjem veku, imali smo ideologije koje se sada ispostavljaju kao neuspešne i koje su dovele do tragičnih rezultata. Mi smo još društvo koje se traži.“
Ipak, smatra da promjena dolazi kada svako ličnim primjerom njoj doprinese – ofarbate ogradu, ispred kuće, očistite, bacite đubre, ako vidite da je neko bacio flašu, pokupite je…
Vjeruje i da serije i filmovi mogu da budu neka vrste „meke moći“ i projekcije uticaja Srbije, ali to zavisi koliko se tome posveti pažnja.
„Mislim da je kultura u Srbiji u poslednjih 30 godina bila zadnja rupa na svirali. Nažalost. I nije to samo situacija kod nas, već i u svim malim zemljama. Kada to ne bi bio slučaj, možda bismo shvatili da za srećniji život nije tako mnogo potrebno“, ističe Biković.
Nemam želju da ispravljam istorijsku nepravdu
O potencijalnom budućem projektu o Nikoli Tesli, Biković objašnjava da mu nije cilj da njima pokaže kako Tesla nije bio Hrvat, već koliko je to bio jedan veliki genije koji je promijenio svijet.
„Tesla je um koji pripada svetskoj baštini. Svojatati ga je manje važno od toga da se od njega uči. Učiti o Nikoli Tesli, o njegovoj kreativnosti, radu na sebi, posvećenosti. To je mnogo zdravije i važnije“, smatra on.
Otkriva i da je serija vrlo blizu potpisivanja ugovora i da počne sa snimanjem.
„Nemam želju da ispravljam neku istorijsku nepravdu ili da rešim nešto u srpsko-hrvatskim odnosima“, dodaje Biković.
Prema njegovim riječima, vjera u nacionalnu ideju se pokazuje nekim konkretnim dejstvom, a ne nekim „srbovanjem“, nošenjem majici, zastave…
Na pitanje iza koje bi konkretne ideje sada stao, Biković navodi stvaralaštvo, kreativnost i rad na sebi.
O dešavanjima u Crnoj Gori, srpski glumac ističe da je jedan od aspekata Srpske pravoslavne crkve taj da je čuvar identiteta, što je veoma važna, jer se, prema njegovom mišljenju, gubljenjem identiteta uništava narod.
„Dakle, ako hoćemo da sačuvamo narod, čuvamo i SPC. Ma kako neki njeni velikodostojnici mogu da liče na nas i budu ljudi sa greškama i imaju svoje nepromišljene izjave i postupke“, smatra Biković.
„Crkva se čuva kao deo nacionalnog identiteta, kao što se nepripadnost kulture čuva od politike, a to danas isto niko ne radi. Ni vlast, ni opozicija. Kultura mora da se čuva od politike, da se ne svojata, jer je ona nacionalni interes isto kao i crkva. Kada se uruše ti nacionalni interesi onda se sve pretvara u predizbornu kampanju“, objašnjava srpski glumac.
Što se politike tiče trudi se, kako kaže, da se ne miješa, ali i da podrži ono što smatra da je dobro za Srbiju u cjelini. Navodi i da je bilo poziva od političkih stranaka, ali da ih je sve odbio.
Za kraj, na pitanje gdje vidi sebe za 20 godina, da li u Srbiji ili u Rusiji, Biković kaže da ne vidi sebe van Srbije.
„Iako mogu da odem, gledam da dovodim filmove ovde. Snimali smo filmove o Beogradu i Srbiji. Iako se u Rusiji osećam kao kod kuće, ja ne mogu ja da odsečem svoj koren. Ne želim da se odreknem onoga što je Srbija, jer mislim da je to jedinstveno i veličanstveno“, ističe Biković.
/ISKRA/
