Nikola Pejaković u podkastu Analogija priča sa Anom Manojlović malo ijekavski, malo ekavski. Kaže da maternjim ijekavskim inače govori kada je ljut i kada je emotivan.
„Kao i svaki provincijalac, ja sam hteo u Beograd, ali sam osjećao i neki otpor prema tom gradu. Branio sam neke svoje stavove, neki svoj svet sam branio. Nisam hteo da pređem na ekavicu. I bio sam mlad i glup. Sad sam samo glup“, kaže kroz smijeh Pejaković.
Prvi put je bio u Beogradu 1982. godine. Tada je išao autostopom od Banjaluke, preko Beograda do Đevđelije. Plan je bio da stigne do Atine, pa onda brodom do Krita, da bere mandarine, ali put nije išao kako su planirali. Završio je u Turskoj, u Kapadokiji. Kaže da se tog Beograda iz tog vremena jedva sjeća, piše RTS.
„Ja sam Beograd, u stvari, vidio kad sam 1984. došao na konsultacije za prijemni na FDU. Jedno vrijeme sam bio frustriran tim gradom. Pa sam puno pio, u stvari vadio sam se da zato pijem“, kaže Nikola Pejaković.
U Beograd je došao iz ljubavi, dok su drugi birali Ljubljanu ili Zagreb, on kaže da je Beograd izabrao jer je osjećao ljubav prema Srbiji.
„Međutim, mentalitet ljudi, imao sam problem sa mentalitetom. Prosto nisam jedini koji ima taj problem. Sada imam problem obrnuti. Teško se navikavam na drugi mentalitet, onaj u Bosni“, kaže Pejaković.
Pejaković ne može da se odluči gdje mu je kuća i osjeća da mu je zapravo svejedno Banjaluka ili Beograd jer je, kako kaže, sve to jedan isti kulturni i politički prostor.
U kratkom podsjećanju na snimanje filma „Lepa sela, lepo gore“ za vrijeme ratnih godina kaže da ne zna da se ijedan film snimao za vrijeme rata, na ratnom prostoru, dok rat traje, blizu prvih linija fronta.
„Neki statisti su došli na 15 dana malo da se odmore na setu, pa su se vraćali na liniju. Danas nemam osećaj da sam uopšte učestvovao u pravljenju tog filma“, kaže Pejaković.
Na pitanje koliko smo se odmakli 30 godina od lijepih sela koja su lijepo gorjela, odgovara da nismo mnogo.
„Slabo smo se odmakli. To samo govori koliko je ta trauma duboka, odnosno ta laž koja je trajala toliko dugo. To neko pretvaranje o nekom bratstvu–jedinstvu, nekoj ljubavi, neki eksperimenti sa narodima, sa nacijama, sa pravnim i tehničkim konstrukcijama. I toga se treba čuvati u budućnosti, jer sad vidimo koliko to, u stvari, košta“, kaže Kolja.
„Mnogi misle da su živjeli tada bolje i da im je bilo bolje i onda, i vjerovatno jesu. Ali moraju da znaju da je bilo onih koji su živjeli mnogo gore.“
Iza Pejakovića je mnogo scenarija, rediteljskih poduhvata, uloga. Kaže da čovek do određene granice ima kontrolu nad svojim radom, a da onda u jednom momentu više nema:
„To što dira ljude i ono što utiče na ljude i to što dođe tvojoj porodici pred televizor –to je ono što nam Bog da, a zove se dar ili talenat, ili sposobnost neka koju drugi ljudi nemaju, ili imaju u nekoj drugoj mjeri. I to je ono što mi, s čim mi ne možemo da manipulišemo. Mi možemo sve, da učimo škole, da učimo zanate, da nam neko objašnjava kako se nešto radi, ali ono što ide na čovjeka ili u čovjeka, od mene prema tebi ili vama, to je nešto što je neuhvatljivo i ne može se kontrolisati.“
Pisanje dramskih scenarija, pozorišnih komada mu ne ide teško, ali Kolja kaže, da kada je god pokušao da piše „nešto proznog karaktera“, to nije uspio.
Pričajući o svom radu i životu za podkast Analogija, Nikola Pejaković kaže da mu je najteže da se bori protiv svojih strasti:
„Teško je boriti se protiv sebe, protiv svojih strasti, protiv svog greha, protiv svoje razmaženosti, protiv svog ega, protiv svoje gluposti, protiv svoje umišljenosti, protiv onog čoveka u sebi kakav je nastao.“
Kako se izboriti sa sobom, to je već teža i svakodnevna borba. Pejaković kaže da svako ko uđe u neku bolest ovisnosti ima zadatak da napusti starog čovjeka i da bude novi čovek.
„To ne znači da se menja njegov karakter ili njegova suština, ali se menja njegov odnos prema životu, prema svetu, prema ljudima i prema Bogu. To je najvažnije. Taj odnos prema Bogu je, u stvari, ključna priča“, kaže Kolja.
Na pitanje da li ga je Beograd odvukao na stranputicu i daleko od Boga, Pejaković kaže da je lakše skrenuti tamo gdje postoji mesto da se skrene, ali da mu je vjera pomogla da okrene leđa strastima, slabostima, narkoticima, alkoholu.
„Meni je vera pomogla da vidim ko sam, da vidim kakva sam budala, koja vrsta kretena sam. To je vrlo važno. Najteže je onima koji misle da nisu kreteni“, kaže Pejaković.
Okolina je različito gledala na njegovu promjenu. „Neki su rekli, vidi ove narkomančine, sad on nama prodaje pomutnju. Ranije je bilo od džanka do šanka, pa sad od šanka do Boga. Ja mislim da je to jedini zdrav princip, da se čovek vrati Bogu“, kaže Kolja.
Borba koju je Nikola Pejaković započeo je borba za cijeli život.
„Teško je. Recimo, kad smo pravili bend 2015. Dogovor je napravljen na sljedeći način. Kad se završi koncert i prije i poslije koncerta ja idem direktno u hotel. Nema nikakvih žurki, pijančenja. Ništa. To je jedna mjera. A druga mjera ti je stalno, znajući kakav je to đavo, o čemu se tu radi, stalno si pod stresom i stalno si u nekoj vrsti apstinencije. Pitao sam se čemu sve to kad je samo jedan život. Bez Boga je to sve bilo neizvodljivo.“
Nije Kolja jedini umjetnik koji se plašio da njegovo stvaralaštvo neće biti dobro bez opijata. On se pitao da li će njegovo stvaralaštvo sa njegovim novim pogledom na svijet uopšte ikoga zanimati. Shvatio je da je to bio nepotreban strah.
Nikola Kolja je i autor stihova pjesme „Haljinica boje lila“ koja se odmetnula u samostalni kafanski život. On je razmišljao i o tome da nikada ne otkrije da je on autor pjesme, dok se neki drugi nisu javili i tvrdili da su je oni napisali.
Nikola Kolja je umjetnik koji je stvarao i kao slikar i kao reditelj i kao scenarista, glumac i muzičar. Ipak kaže da mu je srcu najbliža muzika.
„Ja mislim da bih samo svirao. Možda bih nešto piskarao, ali ono što znam sigurno, što mogu sad da kažem, da gitaru vrlo vjerojatno ne bih ispustio iz ruke“, kaže Pejaković. Važno mu je i pozorište. On je kućni reditelj Narodnog pozorišta Republike Srpske. Kaže da je veoma važno za njega da ima uzemljenje u pozorištu, i da je „ušarafljen u daske“.
Beograd voli zato što je grad sa istorijom, sa ljudima, što je to glavni grad njegovog naroda, srpskog naroda i što je prestonica Srbije. Kaže da se u njemu osjeća kao u svojoj kući.
